ŷ������

Bosna je Balkan Balkana a Travnik je njegova prestonica.

Ovo nije ni „crna hronika��, ni letopis (1807��1814), već osvedočenje trajanja i anatomija naravi i politike. Bosna je zemlja bez puteva ka kojoj svi putevi vode. Ona je prazna scena ispod kojih su nanosi nezamislivog trajanja �� bivanje u Bosni uvek je i put kroz prošlost, a glavno svojstvo prošlosti je što ne prolazi. I kao što arheologija znanja otkriva neočekivane predele (neuredni drum ispod koga je šljunak drugog druma ili džamija ispod koje su ruševine crkve, ispod nje još starije crkve, ispod nje paganskog svetilišta), same ličnosti se unutar sebe ljušte, kroz ono tipično andrićevsko trenje između otmenosti i nagona. Travnik je tako više stanje svesti nego tačka na mapi �� poprište kolonijalnih svesti, gde vreme drukčije teče, a veza uzroka i posledice je maglovita.

Moje omiljeno poglavlje je XII, gde se opisuju travnički lekari. Pripovedanje u romanu me često podsećalo na kućicu sa lutkama, poprečno presečenu. Takvo je ovo poglavlje �� galerija veoma različitih likova koje objedinjuje profesija i mesto življenja i delovanja. I nema igre niti proizvoljnosti, sve je beskrajno sračunato. Rezultat je kanonsko delo koje ukazuje na usud Balkana da bude nesamostalan. I kao što Davil primećuje, predstavnici vlasti odlaze, ali poluge vlasti uvek ostaju. Konzul oblik menja, ali lik nikad.